Volela bih da zaspim, probudim se i zaboravim sve sto je bilo izmedju nas. Sto se svaki dan secam par noci, kada sam tuzna kada se setim. Da si nam dao jos neki dan, ne znam zasto si prisutan kada si zeleo to sto jesi? Volela bih da nestanem iz ovog grada, odeslim se, zaboravim ovih 8 godina, moj brak, tebe, sve ovo. Sta ti u stvari, kad ostanes sam, kada razmisljas o svemu, zelis? Ne mogu jare i pare, babe i zabe. Jel treba da budem zenu, kakava nikada nisam bila, ili ja to vec jesam, jel vec treba da se stidim? Jer treba da se stidim zato sto osecam i zelim samo lepo, zato sto mislim na tebe, zato sto ti pisem, zelim i mastam? Jel treba da se stidim zato sto varam i varas i varamo, sve a najvise sami sebe da je ovo povrsno i da ce proci? Jel znas kako zvuci recenica da ces me vidjati kada budes mogao? Odmah nam ne dajes ni jednu sansu sa tom recenicom, odmah mi das do znanja sta sam ja tebi. Da si zeleo nasao bi nacina da me vidis veceras bar na tren. Zasto sam uopste i htela da te vidim, zasto??? Pa zasto onda ne prolazi, zasto ne prestanemo da pisemo, proslo je vise od mesec dana i nista manje nije, koliko ce jos da traje i da li ce proci? Lose mi je ovako, nedostajes mi. Prestacu da pisem.
Cat
Нема коментара:
Постави коментар