Pesma za nas dvoje

Znam,
Mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se trazimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
U krčmu svratio, gorak.
A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj,
Podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako...