Nasa osecanja

Nismo sigurni u svoja osecanja. Nesto se posebno budi, ljubio si mi kosu, grlila sam cvrsto tvoju ruku, osecali smo radost trenutka kada se dotaknu nasa bica. Moze li covek protiv sebe, zasto smo to tako vesto krili. Dva meseca  budi se prolece u nasoj dusi. Vraca me u zivot svaka tvoja misao. Dajes mi snagu da idem dalje, podrsku kakvu samo blisko bice moze da pruzi. Kako da ti zahvalim kada sam ti vec poklonila sebe. Ponekad mislim da sve moze da se slozi a zatim da ce moja tuga biti beskrajna ako te izgubim. Osam godina je proslo kao da ih nikada nije ni bilo, svaki deo tebe sinoc bio je deo mene. Polovina polovine, susret dva kraja i dva pocetka. Upleli smo se u mrezu zelja i snova, pogresan trenutak da nas spoji. Ko nas je sada spojio stavlja nas na velika iskusenja. Mozda nam je vreme saveznik, mozda, ono bi trebalo da nam da odgovor. U trenutku kada sam sva tvoja, kada stane vreme, kada se cuju samo nasi uzdasi, kada rizikujemo, kada ceznja vlada, ceznja za zrnom srece koje pruzamo jedno drugom. Koliko srece mozemo da damo jedno drugom, moze li vise, moze li bolje...Nekad bih sakrila sebe od osecaja, pustila te da ides svojim putem ali tada praznina postaje velika, praznina da mi fali svaki deo tebe. I onda nastavljam dalje, pisem ti, cekam, osecam i patim a patnja za tobom je slatka, slatka kao tajna koju cuvam u sebi i cekam trenutak naseg vidjenja. Jer u tom trenutku kada nesebicno ti dajem sebe, kada osecam slobodu svog bica i da sam ti uvek i pripadala. Kuda god da podjes na svom putu nemoj da brines za mene, neces me povrediti, tvoja zelja je moja zelja. Puno puta su me povredili i navikla se da budem tu negde, da lebdim nad tobom i da nad tvojim zeljama. Kakvo je to osecanje kad nesebicno dajes sebe i ne trazis nista i zelis nekom srecu cak i ako je ne podeli sa tobom. Kakvo je to osecanje koje me vodi da pisem, da mislim, da mastam, da cekam i iscekujem. Kako nazvati osecanje da delim sa tobom i srecu i tugu, da ti pisem pesme i duga pisma. Nikada do sada nisam za nekoga pisala pesme a ta potreba da pisem o bujici osecanja i da to znas, sta je to? Kako da nazovem osecaj kada me poljubis, kada ti se bacim u zagrljaj kao da iz njega nikada nisam ni izlazila? Kako da objasnim slucajni susret u kom je vreme stalo i jedna sekunda se pretvorila u vecnost ceznje za tobom? Kako da objasnim stisak nasih ruku toliko snazan kao da se nikada ne bi rastajale? Kako da objasnim tolike osmehe i tolike poglede punih pitanja sta nam se desava? Kako da objasnim sebe da sam se uplela u vezu za koje sam se klela da nikada necu, da nikada necu biti druga? Kako da objasnim svoju spremnost i pomirenje da gde god posao uvek cu biti sa tobom u mislima? Priznacu ti sada i za sto godina isto bih priznala, jedini si muskarc uz kog bih stala kud god nas to odvelo.

Cat