Za Dusu

Otkoplala sam nesto sto sam davno zakopala, i to otkopano boli vise nego prvi put kada si odlazio i kada sam se klela da te nikada necu traziti. Uzalud, trazila sam te u drugim ljudima, u recima,  u oblicima, u tudjim osmesima, u datumima, u stihovima. Zabolelo je svaki put kad sam te srela, svaki tvoj pogled i pozdrav. I kazu da ljubav boli ali zasto ovoliko, zasto sam trazila nesto sto moje ni bilo nije, zasto posle toliko godina, zasto. I zasto toliko sanjam srecan kraj kad kraja nema, kad sam ja senka drugog zivota, tuga koja hoda. Zasto se zavaravam da ti mogu dati srecu, kada sam svoju srecu davno izgubila. A dala bih ti zivot i krv i meso i  osmeh i radost samo da nije kasno. A kasno je za sve, tebi ne trebaju slova vec zena koja te razume, koja ce ti dati sve sto sam ja vec nekom dala. Cesto se pitam sta bi bilo da je bilo drugacije, da li bih imala prilike da ti pruzim sve sto zena moze. I da li je moj sebicluk da te kradem ovo vreme od nekoga ko te mozda stvarno zasluzuje ili od prilike da tog nekog sretnes. Meni sve ovo nista nije novo, moja osecanja su stara koliko i nas prvi poljubac, nas zadnji susret mi  je to i potvrdio. Dzaba je sve to Duso, nista ti ne mogu dati, ti lutas sam i treba ti neko s kim ces imati sve a od mene ne mozes dobiti mnogo.
Volim te.
Zauvek tvoja,

Cat