Ja sam bleda kopija svega sto sam htela biti. Zivot je jedan a trosim ga na pogresne ljude, pogresne ideje, pogresne misli. Postoji li tenutak srece u kom su slivene sve ostvarene zelje kada mozes reci ja sam srecan?
Jos uvek tvrdim da je sreca u malim stvarima kao i trenutcima, koliko trenutaka i stvari mora da se zbroji da bi covek spoznao svoju srecu? Da li je sreca trenutak sa voljenom osobom kom svi tezimo ili u pomirljivosti sa sadasnosu i zivotom takvim kakvog ga zivis? Ako je sreca ljubav, privrzenost, osecaj zadovoljstva da si voljen da li mozemo da kompzeujemo taj osecaj za neka druga zadovoljstva a da sutra ne zazalimo za izgubljenim prilikama i ljudima? U kom trenutku zivota odredimo ideal svoje srece? Da li je nasa sreca ono sto nismo nikada ni imali, covek obicno zudi za nepoznatim, neostvarenim?
Detinjstvo sam provela u puno ljubavi i paznje, pubertet vrlo buntovnicki, zivela u neobicnim porodicnim odnosima, sa ocem preke naravi i ostrih stavova. U tom dobu mi se rodila zelja da sutra imam svoju normalnu porodicu: pratiti voljenog coveka, gajiti decu, brinuti o svemu i ziveti srecno. Vrlo nesvesno sam tezila ka svom cilju. Ta misao i zelja iz mladosti dovele su me u neki drugi svet. Godine su prolazile a ja sam se grcevito borila za svoje zelje, prelazila preko moguceg i nemoguceg da dobijem svoj komad srece. Jednog dana stanes ispred ogledala i zapitas se sta sam to postala. U tom trenutku postoje dva puta, onaj pomirljivi, nastavis da zivis sa tim, i onaj tezi, buntovnicki, to nisam ja to je moja kopija.
Udobnost jednog ustaljenog zivota, pomirenje sa sobom nasuprot naizvesnosti, nepoznatom. Kad krenes nepoznatim putem naidjes na nerazumevanje, odbijanje. Porodica jeste osnova svega, stub prosperiteta, napretka ali kakva porodice? Da li zrtva da budes ono sto nisi, ta pomirljivost, da li je cena koju moras da platis? Kazu da nisam obicna zena, ostale zene razumeju moju potrebu ali nemaju snage da urade isto, samo se dive mojej spremnosti. Mozda me to nepoznato dovede u jos vece patnje, vece nezadovoljstvo nego sto je bilo? Ima li u meni toliko snage da pratim svoje snove? Da li je kasno za neostvarene zelje? Koja je definicija moje slobode? Put kojim idem je gusta magla nepoznatog. Jednom sam cula jednu recenicu koja je pokrenula moje misli: "U zivotu zena ili prati muskarca ili svoje snove." Mozda je moj san da pratim jednog muskarca. Mozda....
Jos uvek tvrdim da je sreca u malim stvarima kao i trenutcima, koliko trenutaka i stvari mora da se zbroji da bi covek spoznao svoju srecu? Da li je sreca trenutak sa voljenom osobom kom svi tezimo ili u pomirljivosti sa sadasnosu i zivotom takvim kakvog ga zivis? Ako je sreca ljubav, privrzenost, osecaj zadovoljstva da si voljen da li mozemo da kompzeujemo taj osecaj za neka druga zadovoljstva a da sutra ne zazalimo za izgubljenim prilikama i ljudima? U kom trenutku zivota odredimo ideal svoje srece? Da li je nasa sreca ono sto nismo nikada ni imali, covek obicno zudi za nepoznatim, neostvarenim?
Detinjstvo sam provela u puno ljubavi i paznje, pubertet vrlo buntovnicki, zivela u neobicnim porodicnim odnosima, sa ocem preke naravi i ostrih stavova. U tom dobu mi se rodila zelja da sutra imam svoju normalnu porodicu: pratiti voljenog coveka, gajiti decu, brinuti o svemu i ziveti srecno. Vrlo nesvesno sam tezila ka svom cilju. Ta misao i zelja iz mladosti dovele su me u neki drugi svet. Godine su prolazile a ja sam se grcevito borila za svoje zelje, prelazila preko moguceg i nemoguceg da dobijem svoj komad srece. Jednog dana stanes ispred ogledala i zapitas se sta sam to postala. U tom trenutku postoje dva puta, onaj pomirljivi, nastavis da zivis sa tim, i onaj tezi, buntovnicki, to nisam ja to je moja kopija.
Udobnost jednog ustaljenog zivota, pomirenje sa sobom nasuprot naizvesnosti, nepoznatom. Kad krenes nepoznatim putem naidjes na nerazumevanje, odbijanje. Porodica jeste osnova svega, stub prosperiteta, napretka ali kakva porodice? Da li zrtva da budes ono sto nisi, ta pomirljivost, da li je cena koju moras da platis? Kazu da nisam obicna zena, ostale zene razumeju moju potrebu ali nemaju snage da urade isto, samo se dive mojej spremnosti. Mozda me to nepoznato dovede u jos vece patnje, vece nezadovoljstvo nego sto je bilo? Ima li u meni toliko snage da pratim svoje snove? Da li je kasno za neostvarene zelje? Koja je definicija moje slobode? Put kojim idem je gusta magla nepoznatog. Jednom sam cula jednu recenicu koja je pokrenula moje misli: "U zivotu zena ili prati muskarca ili svoje snove." Mozda je moj san da pratim jednog muskarca. Mozda....
Нема коментара:
Постави коментар