30. 1. 2011.

Nedelja, proleta nedelja, nigde nikog, pustinja, u mojim snovima jos samo secanja

Duso,
  ovih dana osecam da se udaljavamo, sem jedan dva maila nista vise. Nadam se nekoj uzlaznoj putanji i umesto da ide napred vegetira. A valja to tako i treba, m? Cudna sam sama sebi, prihvatam sve to bez nekog protivljenja, da li iz straha da ne ugusim nas odnosi ili i meni odgovara ovako, nisam pametna. Nikada do sada nisam pristajala ni na sta polovicno a ovo je ne polovina nego bar cetvrtina od onoga sto ocekujem od odnosa sa jednom osobom. Oduvek sam verovala da je prava ljubav bezuslovna, ne pritiska, leti, kojom dajes sebe i ne trazis nista za uzvrat. U celoj ovoj zbrci fali mi razgovor sa tobom, dodir i zagrljaj. Vise i nisam sigurna da li nase vreme dolazi ili lagano prolazi. Razmisljala sam danas o tome ako prestanes da se javljas i to bi bilo podnosljivo s obzirom da to nije daleko od ovoga gde smo sada. Iapk sam ja velika curica a opet velika sanjalica i u svemu tome moram da imam meru i balans izmdju mojih snova i realnosti. Resila sam da ne pitam vise da se vidimo, jer ti ne pominjes pa valjda ti i nije do toga a nisi ni mali da ne znas da kazes ako to zelis. Uglavnom malo je stvari ovih dana koje mi pokrecu leptirice sem kada razmisljam o tebi.


Cat

Нема коментара:

Постави коментар