Uglavnom sam blog citala sa mog telefna, u zavisnosti od dana i mog raspolozenja. Znala sam da u toku jednog dana udjem puno puta i proverim da li je pisao.
Cudni su to dani bili, sto je vise vreme prolazilo to sam cesce mislila na njega i jos cesce odlazila na blog. Znala sam da obicno pise izmedju 3 i 5 ujutru, koliko je tuzan ili nije i ako su postovi ponekad bili konfuzni i ne doreceni ali sam u njima prepoznavala jednu nit koja nas je spajala a to je tuga.
Cesto sam zelela da napisem komentar da zna da sam tu ali mi se uvek to cinilo kao blesava ideja posle koje bih morala da mu objasnim zasto sam tu. Plasila me je i pomisao da bi mozda zatvorio blog i da ne bi shvatio. Mozda se i promenio, mozda me je zaboravio a u jedno sam bila skoro sigurna da nikada nije osecao isto prema meni jer da jeste ne bi otisao.
Uglavnom sam veceri i noci provodila sama, muz skoro nikada i nije bio kod kuce a preko noci je spavao u drugoj sobi, sto je mene uglavnom i radovalo jer mi je davalo prostora da budem na internetu i sama sa svojim mislima.
Vreme provedeno uz njegov blog sam dozivljavala kao nesto svoje licno, mali svet maste i sanjarenja sa puno pitanja. Suocavala sam se sa pitanjima koje nisam ni zelela da postavljam sebi od dana kada je otisao. Ma taj dan je bio crni petak i ako mozda i nije bio petak ali je toliko imao uticaja na mene i tok mog zivota. Par dana pre tog petka je bila crna nedelja, secam se slike kao da je juce bila: Sedimo nas dvoje u kaficu gde smo obicno bili nazvanom Andjelcic i djavolcic, bas mi je bio drago kada su srusili tu zgradu, mislila sam tada da ce sva secanja nestati. Sedimo za stolom do prozora u cosku, on je cutljiv i odsutan, vec par dana je takav i ja osecam da nesto nije u redu. Sedim i cutim kao i on, napeta i bezmocna, osecam sta se sprema i o cemu se radi ali ne pitam nista jer ne zelim da znam. Par dana pre toga sam pronasla zenske naocare u autu, nije ih sklonio stajale su u mom vidokrugu i ja sam ih ne pitajuci ga nista stavila na lice a znala sam da su namerno tu i da treba da se otvori sa njima neka tema. Iz straha da cu ga izgubiti cutala sam i ja dok me je njegovo cutanje ubijalo i grizlo mi svaki delic srca. Znala sam samo jedno da ako nekog stvarno volis pusti ga. To sam i uradila do duse vrlo nespretno ali sam ipak uradila. Posle tog mucnog sedenja u kaficu dovezao me je kuci isto je cutao, tu smo se pozdravili i razisli.Vrlo se malo secam tacnih scena jedino sto mi je ostalo do danas u secanju je taj osecaj koji sam prvi put osetila u zivotu, osecaj kad gubis nekog. Cela se prica zavrsila malo kasnije telefonom gde sam ja ljutito kao i svi ostavljeni rekla sta mi je na dusi a u njegovom glasu sam osetila olaksanje. I on je otisao.
Ne kaze Djole bez veze da su sve prave ljubavi tuzne.
Cudni su to dani bili, sto je vise vreme prolazilo to sam cesce mislila na njega i jos cesce odlazila na blog. Znala sam da obicno pise izmedju 3 i 5 ujutru, koliko je tuzan ili nije i ako su postovi ponekad bili konfuzni i ne doreceni ali sam u njima prepoznavala jednu nit koja nas je spajala a to je tuga.
Cesto sam zelela da napisem komentar da zna da sam tu ali mi se uvek to cinilo kao blesava ideja posle koje bih morala da mu objasnim zasto sam tu. Plasila me je i pomisao da bi mozda zatvorio blog i da ne bi shvatio. Mozda se i promenio, mozda me je zaboravio a u jedno sam bila skoro sigurna da nikada nije osecao isto prema meni jer da jeste ne bi otisao.
Uglavnom sam veceri i noci provodila sama, muz skoro nikada i nije bio kod kuce a preko noci je spavao u drugoj sobi, sto je mene uglavnom i radovalo jer mi je davalo prostora da budem na internetu i sama sa svojim mislima.
Vreme provedeno uz njegov blog sam dozivljavala kao nesto svoje licno, mali svet maste i sanjarenja sa puno pitanja. Suocavala sam se sa pitanjima koje nisam ni zelela da postavljam sebi od dana kada je otisao. Ma taj dan je bio crni petak i ako mozda i nije bio petak ali je toliko imao uticaja na mene i tok mog zivota. Par dana pre tog petka je bila crna nedelja, secam se slike kao da je juce bila: Sedimo nas dvoje u kaficu gde smo obicno bili nazvanom Andjelcic i djavolcic, bas mi je bio drago kada su srusili tu zgradu, mislila sam tada da ce sva secanja nestati. Sedimo za stolom do prozora u cosku, on je cutljiv i odsutan, vec par dana je takav i ja osecam da nesto nije u redu. Sedim i cutim kao i on, napeta i bezmocna, osecam sta se sprema i o cemu se radi ali ne pitam nista jer ne zelim da znam. Par dana pre toga sam pronasla zenske naocare u autu, nije ih sklonio stajale su u mom vidokrugu i ja sam ih ne pitajuci ga nista stavila na lice a znala sam da su namerno tu i da treba da se otvori sa njima neka tema. Iz straha da cu ga izgubiti cutala sam i ja dok me je njegovo cutanje ubijalo i grizlo mi svaki delic srca. Znala sam samo jedno da ako nekog stvarno volis pusti ga. To sam i uradila do duse vrlo nespretno ali sam ipak uradila. Posle tog mucnog sedenja u kaficu dovezao me je kuci isto je cutao, tu smo se pozdravili i razisli.Vrlo se malo secam tacnih scena jedino sto mi je ostalo do danas u secanju je taj osecaj koji sam prvi put osetila u zivotu, osecaj kad gubis nekog. Cela se prica zavrsila malo kasnije telefonom gde sam ja ljutito kao i svi ostavljeni rekla sta mi je na dusi a u njegovom glasu sam osetila olaksanje. I on je otisao.
Ne kaze Djole bez veze da su sve prave ljubavi tuzne.
Нема коментара:
Постави коментар