Moja baka mi je cesto pricala i to pred dedom, sto je meni bilo vrlo cudno da neko pred muzem ima toliku slobodu, da je imala veliku ljubav s kojom se rastala kada je on otisao da zivi u Nemacku a ona nije zelela da podje sa njim. Suvise sam bila mlada da shvatim pouku price jer mi se u glavi vrzmalo samo pitanje kako ga posle toliko godina nije zaboravila. Kada bi mi pricala o njemu gledala sam cas u nju cas u dedu pokusavajuci da shvatim taj odnos izmedju njih dok ona opisuje njegov pogled i njegovu boju ociju. Prica bi se uvek zavrsavala da ga je mnogo volela ali da je kasnije srela dedu i zaljubila se u njegove plave oci.
Te noci posle tog sna listajuci internet stranice nadjem blog od osobe sa istim imenom i prezimenom. Secam se da je bilo tek par postova ali sam prepoznala da je to on. Poznavala sam ga kao nikoga na svetu i u tim recenicama sam prepoznala njega. Vec sam mu bila oprostila i sto je otisao, sto se nije javio, sto nije napisao jednu poruku da znam da nije zaboravio. Svo drvlje i kamenje koje bih srucila na njega kad god ga se setim i sve moje zakletve da ga necu ni pogledati kada ga sretnem te noci su nestale. Ostala je samo tuga i zal za izgubljenom sansom da cemo se ponovo sresti jer sam vec udata i trudna i moj zivot tece nekom drugom stranom.
U tih par postova koje sam te noci citala par puta pokusavajuci da shvatim kako zivi i trazeci u tim recenicama bar slovo o meni nisam saznala nista sem da je tuzan i da mu ne ide sve kako bi zeleo.
Zavorila sam racunar i pomislila jedno :" Ne brini ljubavi nisi sam na ovom svetu i meni nije bolje."
Te noci nisam ni spavala od uzbidjenja i pomesanog osecanja srece sto sam ga ponovo nasla i tuge zbog nasih zivota, samo sam se trudila da budem mirna da ne probudim muzi i upadnem u njegova pitanja sta se sa mnom desava.
Te noci posle tog sna listajuci internet stranice nadjem blog od osobe sa istim imenom i prezimenom. Secam se da je bilo tek par postova ali sam prepoznala da je to on. Poznavala sam ga kao nikoga na svetu i u tim recenicama sam prepoznala njega. Vec sam mu bila oprostila i sto je otisao, sto se nije javio, sto nije napisao jednu poruku da znam da nije zaboravio. Svo drvlje i kamenje koje bih srucila na njega kad god ga se setim i sve moje zakletve da ga necu ni pogledati kada ga sretnem te noci su nestale. Ostala je samo tuga i zal za izgubljenom sansom da cemo se ponovo sresti jer sam vec udata i trudna i moj zivot tece nekom drugom stranom.
U tih par postova koje sam te noci citala par puta pokusavajuci da shvatim kako zivi i trazeci u tim recenicama bar slovo o meni nisam saznala nista sem da je tuzan i da mu ne ide sve kako bi zeleo.
Zavorila sam racunar i pomislila jedno :" Ne brini ljubavi nisi sam na ovom svetu i meni nije bolje."
Te noci nisam ni spavala od uzbidjenja i pomesanog osecanja srece sto sam ga ponovo nasla i tuge zbog nasih zivota, samo sam se trudila da budem mirna da ne probudim muzi i upadnem u njegova pitanja sta se sa mnom desava.
Нема коментара:
Постави коментар