Dvadeset dana od kada sam gore. Proslo je mesec dana od kada smo se zadnji put videli i dodirnuli. Sta cekamo da se desi? Mozda ti ne cekas nista, mozda je tebi dobro ovako, mozda.....
Hm, ne mirim se sa ovim, ne zadovoljavaju me male stvari, ja dajem puno kada neko puno zeli od mene. Zasto mi se danima vrzma misao po glavi da preokrenem svoj zivot i zivim ga kako zelim. Da li bi taj moj novi zivot bio ispunjeniji i srecniji od ovog. Navikla sam da zivim u strahu, da li je stah od nepoznatog vec od ovog u kom zivim? Moram nekako da prelomim, ili jesi ili nisi, nema sredine, ne zadovoljavaju me prosecne stvari, prosecni poslovi, prosecan zivot. Jedan covek mi je uvek govorio: " Ides pa sta bude, na kraju si ili pokojnik ili pukovnik." Zasto sam se tolike godine trudila a znala sam da to nije moja sreca. I zasto sam se u nekim trenutcima samo pored tebe osecala srecnom? Jesi li ti poseban takav kakav jesi ili to moje samo osecanje koje su prouzrokovala neke mislis i zelje? Prekide me u pola misli, pa sada ponovo letim i ovo sto pisem izgleda mi pnovo glupavo i nebitno.
Cat
Нема коментара:
Постави коментар