Dan 15.

Isti kao i ostali samo poseban po osmesima i uzdasima kada sam se probudila i dobila slike. Pre par meseci sam ti kazala da mi je puno zao sto nisam pored tebe sada kada zivimo najbolje godine i kada mozemo jedno drugom najvise da damo. Pre osam godina bilo je lepo ali smo sada zreli ljudi koji u ovim godinama daju najvise. Zasto sebe dajemo nekome malo ili ni malo a mozemo da se damo puno bas? Danas sam razmisljala o tome sta ako ostane samo na ovome i pomirimo se sa situacijom kakva jeste? Sretnemo se ponekad, razmenimo poglede i pomislimo zasto smo se prepustili situaciji, bas mi se stegne u stomaku kad pomislim na to. Uvek sam se borila za ono sto zelim i uglavnom sam to i dobijala, mozda je to ponekad izgledalo sasavo i nezrelo ali mi je uvek na kraju donosilo ono sto zelim. Najlakse mi je kad tu svoju energiju usmerim na posao pa radim i nezamislive stvari i vidim svoj napredak. Moj najveca nesreca je u tome sto nemam ravnopravnog partnera, nekog ko vidi, zeli i pomera granice sa mnom. Da li tebi fali kao i meni neko ko bi ti pokrenuo energiju, upalio ti lampicu i pratio tvoj korak? Na jedan tvoj njegov jos jedan ili dva? Ili mozda ti ka tome i ne tezis? Zasto se neko kada to i vidi uporno gusi i sputava to u meni. Zar nije divna stvar prepoznati, pokrenuti i pustiti da se razvija. Zasto mi ti budis neka osecanja koja podsecaju na to i pruzas podrsku koju do sada nisam imala? Svako vece preispitujem sebe i svoj dan, cudno je samo sto koliko god se srecem sa losim ljudima i neprijatnim situacijama ja i dalje u sebi vidim samo najbolje od zivota i ljudi. Veceras sam srela jednu zenu, koja ima preko pedeset, radila je jedan posao 15 min koji bi se odradio za 2., mrzovoljna, nezadovoljna, neuredna, tupog pogleda. Videla sam sebe u tim godinama, neipsunjenih snova, bez volje za zivotom. Koliko cesto sada upadnem u to stanje, toliko cesto da me to plasi, moram da nastavim da se borim inace sam izgubljena. Toliko stvari zelim da uradim u svom zivotu da mi izgleda kratak a toliko mi fali jedan okidac da pokrene sve to. Ako se predam bicu ista kao i vecina, ne zelim od zivota kada prodje da kazem zao mi je sto mi je zivot prosao u tami. Jel treba da se pomirim i pustim zivot? Tesko ces ovo razumeti sto pisem ako ne mislis i osecas isto, mada znam u dubini duse da si mi slican i da razumes.
Ne znam, u glavnom znam da mi i danas isto nedostajes.
Ljubi te tvoja,

Cat