15. 6. 2011.

Nase dve duse

Sedim na terasi i gledam mesec koji se vidi kao na dlanu. Posle toliko oblacnih noci on i zvezda Severnjaca na nebu sami. Mislim kako lezis u krevetu sada, isto usmaljen kao ja i gledas kroz prozor. Vidis li koliko izgleda da su bilzu mesec i njegova zvezda a koliko su ustvari oni daleko.
Mozda su to nase dve duse koje samo kada je noc vedra i na nebu nema oblaka izgledaju tako blizu. Vedra ih noc sastavi a jutro ih rastavi.
Nebo je sirina gde se duse sastaju, tu su se sastali i njih dvoje, mesec i zvezda i dok ona trepti od njegove blizine on gleda u druge zvezde i trazi svoju.
Mozda kada bi prepoznao u njoj i video njene drhtaje, mozda bi shvatio da su vedre noci retka prilika na nebu. Da ce vec jutro odneti zvezdu i njega na neke druge horizonte a doneti neke druge prilike sa suncem ili kisom ali drugacije od ovih sad.
Zvezda koja treperi nosi u sebi veliki nemir, ona je u sebe prihvatila neciju dusu punu iscekivanja. Kada se dusa umiri zvezda sija punim sjajem a mesec je prihvati do sebe i cuva je.
U trenutku kada se dusa ugasi zvezda pada sa neba ostavljajuci za trenutak trag da je tu bila. Ne znaci uvek da duse vise nema vec da je prestala da se nada i da zeli, da je mozda odbacena ili pak toliko usamljena da ne moze vise da sanja vec da zaboravi.
Zvezda Severnjaca ili Danica najsjajnija menju zvezdama, mesecu najbliza, prihvatila je moju dusu da je nosi u treptaju. Prihvatice mesec da je drzi na grudima. A ako ne bude tako jednog ce se dana i ona ugasiti ostavljajuci za sobom najsvetliji trag u trenutku da je bila tamo blizu njega.  

Cat                   

Нема коментара:

Постави коментар