Nesto mora da se desi

Negde mora da se prekine, kao konopac bez kraja i pocetka je sve ovo. Nesto ce se desiti, sta? Ne mogu ovako vise, sveo mi se zivot zadnijh par meseci na cekanje pored kompa. Da li vredi pitam se, dok nije pocelo sve ovo nisam ni palila komp bilo mi ga je dosta i na poslu a sada gde mi prodje dan. Zeljna sam te live i sve ovo ne moze da zameni tvoje prisustvo. Potreban si mi ali ne ovako, nije to iz razloga sto je sve proslo sto se tice mog bivseg zivota vec iz moje zelje da se sve sa nama pomakne iz mrtve tacke. Razmisljala sam da pricam sa tobom o tome ali ce biti da ponovo pritiskam a da jednostavno prestanem da se javljam ne bi bilo uredu. Volela bih da znam da li bi jedno na drugo isto mislili i da li bi jedno drugom nedostajali i iz te zelje poceli da trazimo jedno drugo u stvarnosti. A opet iz straha da cu te ponovo izgubiti zaglavljena sam ovde u ovom virtuelnom svetu bez dodira, govora, misli. Zasto skype, zasto gmail, zasto se ne pomerimo malo? Sta jos treba da se desi da bi se nesto promenilo, mozda ne dajem dovoljno od sebe, mozda ti to ne zelis. Uzasno mi je tesko ovako sve ovo vreme i kada sam plakala i ti to znao nije bilo ni zbog ex ni zbog razvoda, mozda nisam bila iskrena, ali to je imalo veze samo sa nama i uzasnom tugom sto ne mogu da te vidjam. Zasto si se rodio za mene kada nisi sa mnom, i jesi li ti onaj sudjeni ili si usputna stanica u mom zivotu. Ne, ne moze biti usputno, toliko se dugo sve ovo greje i zakuvava, da ako si bio iskren kada smo pricali o proslosti kada se nismo vidjali, onda bi isto bilo i nemati kontakt sa tobom, jer mozda ti nisi blizu ali uvek osecam kada pomislis na mene. Da li si se pitao zasto mislis? Da li si se pitao zasto smo se ponovo sreli? Da li osecas da ti izmice nesto sto se desi jednom ili ni jednom u zivotu a ti stojis, ne pomeras se i nemas snage da mu pridjes? Da li osecas da ako bi se desilo da bi se tvoj svet pokrenuo iz mesta? Da li osecas ujutru kada upalis komp da sam ti blizu skoro na dohvat ruke i ti cekas i cekas i ne pomeras se dok ja treptim i stojim i cekam? Odnece nas duso neki drugi vozovi na neke druge stanice a mi cemo uvek kada prodjemo jedno pored drugog imati potrebu da stanemo, kazemo nesto i dodirnemo se. Zasto placem sada kada pomislim na to, jer mozda osecam negde u dusi ako se nesto ne promeni da nece biti trece sanse i da cemo za uvek biti razdvojeni. Ako nista od toga ne osecas i ne zelis, prestani ti da pises, ja nemam snage da to uradim a nemam ni snage da nastavim ovako. Svako vece mi je tesko i kad pomislim da cu sutra ujutru kada se javis ponovo biti srecna i popodne ponovo tuzna i tako svaki dan bez kraja. Molim te da se desi nesto, sta god samo da se ovako prekine.

Cat