Zima, sneg a mi skoro svaku noc ostajemo kod tebe do kasno. Kao i svake noci, budimo se, oblacimo mrzovoljno jer je napolju hladno a treba da me odvezes kuci.
Ne bi se ta noc razlikovala od drugih i ne bih je toliko dugo pamtila, dal zbog te pesme ili neceg kosmickog, da nisam otkrila nesto najvredije u meni, po prvi put.
Silazimo niz ulicu, vozis polako, cutimo i na radiju S pocinje pesma: "Ono sve sto znas o meni, to je stvarno tako malo, u dve reci sve bi stalo, kada pricala bi ti..". Pogledam te, vozis sanjiv, cutis odsutan i ne slutis da se u meni odigralo nesto drugacije, nesto novo, nesto zbog cega sam danima bila zbunjena i vrlo malo spavala.
Od te noci na do danasnjih dana nista se nije promenilo, to osecanje je ostalo isto, netaknuto, ne uprljano, nikad ponovljeno, neopisivo. Od te noci ga cuvam u sebi kao najvecu tajnu.
Rastali smo se uobicajeno, dugo sam ostala buda razmisljajuci o tom sto se u meni zbiva.
I danas zalim sto ti te noci nisam rekla da te volim...
Cat
Нема коментара:
Постави коментар