Cekam svako vece na terasi da prodjes, nikada nisi bio blize a tako daleko.
Secas se kada si otisao gore da prespavas da bi se videli i koliko smo ludih stvari uradili da bi se vidjali. Kako je to sve odjednom nestalo?
Zivim za dan da dodjes po mene, stanes sa autom ispred i mi odemo negde, gde bilo, kao normalan svet.
Zelim da imamo nase dete o kom smo oduvek sanjali, malog batu koji lici na nas. Zasto je to odjedno tako nemoguce i daleko a bilo je tako bizu do skora.
Нема коментара:
Постави коментар