Boze, kako je ponekad tesko biti sam. "Izmislim sadasnjost da bih imao gde da prenocim". Sta nocas da izmislim? Kako mi fali prisustvo osobe, nekog da znam da je tu, spava ili se muva po kuci, ne mora nikakvu paznju da mi pokloni, samo da znam da je tu. Samoca je trenutak kada hteo ili ne preispritujes sebe i svoj zivot. Koliko god se tudio da skrenes misli one se vracaju, lebde duhovi iznad glave, pritiskaju, pitaju, traze. Kada bih naucila da uzivam u samoci. Da li je to u mojoj prirodi, ta snazna potreba prisustva osobe koju volim. Zasto sam uvek zbog te potrebe srljala u neke cudne veze sa nekim meni ne bliskim ljudima? Ta moja potreba me je i dovela u ovo kroz sta prolazim. Naucim me da zivim u samoci, imacu je puno u vremenu koje dolazi.
Cat
Нема коментара:
Постави коментар