Odlazak

Kada si odlazio u zagrljaju je bilo neceg drugacijeg i cudnovatog. Pomislila sam u tom trenutku da je to mozda poslednji zagrljaj. Licio je na one iz filmova kada se rastaju dvoje koji se nece nikada videti a mi gledaoci osecamo kako im se srce steze i vec unapred znamo i ono sto oni ne prihvataju, da odlaze na dve razlicite strane zivota. Da li bi se mi grlili tako svaki put da smo imali vremena i oprastali se jedno od drugog kao da je poslednji. Tacno je to postojanje neizvesnosti novog susreta, da ne postoji garancija da nas zivot nece sticajem neke okolnosti, vec ujutru odvuci na strane na koje nas i sada vec vuce a mi se opiremo i grcevito stezemo malo naseg oblacka snova koje nosimo potajno i krijemo od svakog zivog bica.
Ujutru smo otvorili oci i nas se oblacic rasuo na puno jos sitnijih oblacaka koje je jutarnji vetar duvao i gurao i nas sa njima u neke svakodnevnice a mi smo ih u trenutcima samoce hvatali  i skupljali u nesto sto se zove secanje.
Ponekad se desi da se skupi puno malih oblacica pri cemu se napravi jedan veliki oblak koji moze da ponese dvoje u neki drugi svet, u neki drugi zivot. Ali samo ponekad, zato je rastanak izgledao tuzno kao i zagrljaj da je poslednji. Zato mi je  novo jutro rasulo oblacic po celom nebu svakodnevnice i zivota, zato sam i danas tuzna.

Cat